Каква лепа реч – позвање, чиста и узвишена. Када кажемо: "Он је нашао своје позвање", то значи да је човек пронашао себе у омиљеном послу, да му се предаје у потпуности, без резерве, да се залаже и не обавља га ради пара, не као занатлија, већ из љубави према стваралаштву и градитељству... Колико је важно ослушнути сопствено срце и не погрешити у избору посла који треба да постане не само наша професија, струка, већ управо - позвање! ... Таленат који нам је дат од рођења налик је небрушеном дијаманту. Али ма како изузетан био дијамант, брилијант се разликије од њега као небо од земље. Брилијантом називамо избрушени дијамант, чија вешта обрада захтева стрпљив и префињен рад. Одавно се сматра да су међу разноврсним и племенитим позвањима најузвишенија три: учитељ, лекар и свештеник. Зашто нам се тако чини? Ја мислим да је то тако зато што у основи сва три лежи љубав. А љубав и милосрђе су од Бога, и Сам Он је Себи дао име Љубав. То значи да се без живог саосећања с људима, без пијетета према бесмртној људској души, без интересовања за људску личност, не сме ни помишљати на службу учитеља, лекара или пастира... Протојереј Артемије Владимиров
