Осврт на Софијин роман
Један од најтежих
задатака сваког
прозног писца свакако је способност
скретања и окупирања пажње читалаца већ уводним делом своје књиге. Нашој младој
ауторки Софији Димитријевић то, као да није био проблем. Већ првом реченицом своје књиге Не желим да се преселим у Лос Анђелес, Софија је
заголицала нашу знатижељу и пробудила читалачко интересовање да што пре сазнамо
зашто главна јунакиња, иначе наратор у овом делу, не жели на поменути пут.
Радознало крећемо
у авантуру читања, препуштамо
се, са
пуном дозом поверања и вером
да ће нам читање донети дозу пријатности и задовољства.
Четрнаестогодишња
девојчица Викторија, главна јунакиња у делу, нас,
говорећи у првом лицу, уводи у причу о себи, својој породици и мајци, која после развода, са новим изабраником, жели живот да настави у
Лос Анђелесу. Све то не би можда ни било толико страшно за Викторију да у
Америку не жели да поведе и њу.
Викторија нас, исповедним
тоном, отварајући врата своје
душе, и заводећи нас ишчекивањем, упознаје са емотивном драмом која се дешава у њој,
у души једне тинејџерке, као последица развода
родитеља. Тежину развода појачава мајчина одлука да је одведе далеко од свих, њој
блиских људи, који јој овај тежак тренутак, својим саветима, пажњом и љубављу ублажавају.
Ово је једна од оних књига која се чита у једном
даху. Док читамо ову причу пуну горке реалности
проткане емоцијама имамо осећај да је ово једна од прича о нама, и о нама
блиским људима какви постоје у сваком друштву. Писац се читаоцу
обраћа као приповедач, и
то веома успешно, избегавајући
замке патетичности и сладуњавости.
Овом занимљивом и
емотивном причом ауторка је загребала по површини проблема једне, данас, веома комплексне теме, наводећи нас да застанемо и
размислимо о оправданости и
исправности сопствених избора и одлука и дајући нам шансу
за властиту интроспекцију и промишљање својих живота.
Радња романа одвија се у Београду и Лос Анђелесу. Као један вешт путописац Софија има потребу, и у томе
успева, да нас прошета кроз Лос Анђелес и упозна са свим лепотама, сјајем и
раскошима овог града из снова, али не да би нас фасцинирала њиме, већ да
би нам показала да све благодети овог
града и материјална богатства, за чим стреме многи, не могу човека учинити
срећним. Слика овог магичног града и свега онога што он са собом нуди дата је у
контрасту са оним стварним и реалним потребама сваког појединца. Викторија је
имала све у материјалном смислу, али није била срећна.
Извор њене среће био је нешто
много више, нешто се не може купити нити мењати, породица и пријатељи. Знала
је, а сада и потврдила да срећа није у богатству, већ у
љубави коју улажемо у
своју породицу и своје пријатеље, да је живот љубав која се налази унутар
кућних зидова, одржава тај дом и чини га најјачом тврђавом. Софија прича о
најважнијим малим стварима које живот значе.
Ауторка је ову причу обојила и
проткала једном посебном и дивном динамиком, пуно је акције
и авантуре, занимљиве и узбудљиве радње и веома добрих и лепо креираних ликова.
Неизвесност и оригиналан сплет
догађаја у овој причи доприноси осећају пријатног и постепеног разоткривања који
воде занимљивом и неочекиваном завршетку.
Преплићући дрзак улични начин
изражавања својих ликова, сленг, са културним умећем конверзације, веома
успешно комбинујући модерне попкултурне садржаје, стил и начин живота својих вршњака и свега онога што је у
фокусу младих, ауторка доприноси аутентичности и бољем доживљају
стварности коју слика.
Сликајући нашу стварност, свет препун
информација, у ком је све
мање знања, мудрости, љубави и
храбрости, Софија нас овом причом охрабрује да будемо оно што јесмо, па
чак иако се разликујемо од већине, учи нас да откривамо истину о
себи, својим потребама, да имамо
храбрости да направимо
пресек у животу, храбро започнемо нову причу и изборимо се за своје место.
Kада су Душка Радовића питали: „Kако треба писати за децу?“, он је
одговорио: „Kао и за одрасле само много боље“. Мислим
да је за тинејџере писати најтеже.
Ова занимљива и емотивна
књига чија је порука дубока, намењена је пре свега тинејџерима,
али подједнако
је занимљива и нама одраслима јер
нам је потреба да будемо вољени и да негде и некоме припадамо, свима
заједничка, ма како различити били.
