Мој осврт на Мајину збирку:
Ова књига је
посвећена свим љубавима које су се усудиле да преживе компромисе и лажи и
неокаљане обасјавају свет.
Читање је синтеза најразноврснијих процеса
који се одигравају у нама док читамо неко дело као што су сазнавање,
разумевање, препознавање, поистовећивање… Шта год да читамо успостављамо неку врсту дијалога са текстом, а
у исто време неку врсту имагинарног дијалога са аутором тог текста. Реагујемо на оно што читамо, али и разговарамо негде у себи, са аутором дела које читамо.
Док сам читала збирку кратких прича Прича о једрењаку Маје Тимотијевић
Илић, морам признати да је преда мном искрсавало мноштво питања која су се наметала
и тражила одговор. Књижевност јесте обојена
личношћу онога који је ствара, а ипак се кроз ту субјективну призму стално
помаља реалност.
Мајине приче подсећају на фрагменте извучене из живота главних јунака. Иако нам се некад учини да су у питању мали и наизглед неважни детаљи, међутим, како
тече прича, сазнајемо да описани догађаји успевају да преобликују судбину ликова који се појављују у
њој.
Мајине приче су есенција живота, живот сам, нажалост, често не онакав какав смо
прижељкивали. Међутим, оно што теши и радује оне који не воле тужне завршетке
јесте тај отворени крај њених прича, остављање могућности читаоцу да настави даље причу у
себи …
Једна од посебних
дражи и вредности збирке кратких
прича Маје
Тимотијевић Илић је у
томе што се ауторка не труди да се допадне, да задовољи критичарске и читалачке укусе, она има неугасиву потребу да исприча своје
приче, да тако одржи у животу, и у сећању све оно што је део тренутне инспирације, резиме дана,
ствар тренутка, што она сматра битним …
Како и сама ауторка, у
уводном слову своје књиге, каже:
Накупи се
онда много тих мисли и утисака, машта изгради око њих целе системе разрешења,
онда бележим. У глуво доба мене обузму сви ти снови на јави измешани са јавом
из снова, и пишем, шта би друго. Било би ружно оставити све то неиспричано… Добро
и лоше, записано је…
Ауторка сваку
своју причу износи
пред читаоца огољену, без
икаквога улепшавања стварности о којој прича.
Ако је уметност,
па и књижевност, својеврсно подражавање живота, морамо признати
да Маја Илић Тимотијевић у
својим причама подражава живот,
веродостојно сликајући стварност.
Збирка Прича
о једрењаку састоји
се од седамнаест једноставних,
ненаметљивих, животних прича, повезаних женским јунакињама, исприповеданих у трећем лицу. Приче као да су
ухваћене у трену. Читају се успут, а ипак подстичу на размишљање. Ликови нису повезани, а теме које
окупирају њене јунакиње
углавном су свакодневне, реалне животне ситуације, проблеми и искушења стварних,
просечних жена у нашем окружењу. Говоре о љубави, усамљености, страху, разочарању, болу,
пријатељству, издаји, изневереним очекивањима, угаслим надама, поразима и
преварама, смислу и бесмислу живота.
Њене приче су суптилне, искрене, једноставне,непрентециозне.
На један ненаметљив начин ауторка износи проблеме савременог друштва- као што
су отуђење, изолација, празнина, усамљеност, породична дисфункционачлност …
У једној својој причи, По мраку, Маја каже:
Имају оне
мисли што долазе по мраку, увлаче се тихо као влага у пукотине које остају иза
неизговорених речи. Оних недоречених прича, неиживљених доживљаја.
Мисли које се
крију иза оних нереализованих планова, које затрпавамо оправдањима које имају
своје дежурне кривце и тамо иза поноћи кад је сан сасвим танак, кад се помеша
могуће и немогуће, то је њихов терен. Шире се кроз мрак и боле у тим ноћима са
мокрим јастуцима од суза и згужваним чаршавима од превртања и тражења бољег,
удобнијег положаја главе који може да пресече тај глупи филм ког није могла да
се реши. Онда долазе питања.
Она питања
која нисмо поставили на време, која буде демоне љубоморе, љутње и самосажаљења.
Потреба за чашом воде која би испрала горчину у грлу која остаје после пораза.
Ликови Мајиних
кратких прича су
стварни и аутентични, обични људи из нашег видокруга, растрзани између страха и жеље, између
љубави и дужности, између снова и (стварности) реалности.
Широк је дијапазон људских драма којима се
бави ауторка – у њеним причама срећемо усамљене жене које успевају да се изборе
за неколико тренутака конвенционалне среће; проницљиве, паметне, искусне жене
које из досаде, понекад, раде непромишљене ствари; супруге које чезну за
прељубом или живот проводе у сећању на њих; мужеве који лојалност покушавају
доказати онда кад нису у стању да допру до оних којима су се на љубав обећали…
Ауторка нам вешто и лако, приповедачки
заводљиво, разоткрива све оно што је обично сакривено у људима, оно што ни сами
себи немају храбрости да признају, од чијег суочавања беже, траже оправдања, оно
што често има епитет јавне тајне..
Прототипови њених ликова су у нашем окружењу.
Док читамо њене приче, препознајемо другарицу, комшиницу, познаницу... некада чак и себе. Ауторка слика најразличитије људске профиле, нарави, темперамент, најзад и
морал.
Међутим, занимљиво је да за своје ликове, ма
колико били несимпатични, често
несавршени, ауторка има подједнако
разумевање, саосећање,
пажњу, љубав …
Оно што преко тема, мотива и поступака књижевних
јунака ових кратких прича можемо уочити као поруку, основну мисао, јесте
чињеница да живот иде
даље и мора се ићи даље. А
како то боље показати него на примеру оних који греше – као родитељи, као
пријатељи, као љубавници…
Сликајући пад,
лакше се разуме устајање, сликајући издају, боље се схвати приврженост,
осликавајући користољубивост, најбоље се разуме истинско пријатељство.
“Све битке у животу служе да нас нечему науче
– укључујући и оне које губимо. Кад порастеш, открићеш да си често бранио лаж,
обмањивао себе или патио због глупости. Ако будеш добар ратник, нећеш себе
оптуживати због тога – али нипошто не дозволи да се твоје грешке понове.” Момо
Капор
