Свет који видим и
свет који желим
Буди ме „нервозна“ сирена аутобуса који
пролази испод мог прозора. Вика и дрека људи са улице додатно ме узнемирују и
ја са негодовањем одлазим до прозора, не обративши пажњу на вести о смрти
хиљаде грађана у Сирији која се емитује на телевизији. Отворајући прозор,
гледам испред себе. На улици видим људе који ужурбано пролазе тротоаром и
углавном разговарају телефоном и не трудећи се да дају новчић сиротом просјаку
који седи у ритама на хладном плочнику и тужно гледа у свој празан картонски
поклопац, који је некада, вероватно, штитио ципеле неког богатог грађанина.
Дубоко уздишем. Обузима ме неко чудно осећање
налик тузи, одлазим да се умијем, успут
узимајући новине које су остављене на мом прагу.
Док сипам млеко у своје овсене пахуљице и
отварам прву страну новина, језа ми полако пролази кроз кичму, скамењена сам.
„Погинуло пет хиљада људи у Палестини“
„Србија на корак од пропасти!“
„Да ли нас очекује нуклеарна катастрофа?“ -
само су неки од забрињавајућих јутарњих новости.
Отпијам гутљај свог зеленог чаја. На тренутак
се замислим размишљајући о томе колико сам јадна што сам пре неки дан
размишљала да ли да купим зелени или црни чај. Док неки људи немају ни хлеб, ни
воду, ја се мислим који чај би требало да купим. Да ли онај скупљи или онај
лепшег мириса и укуса.
Стидим се себе…
А онда следе вести о ријалитијима, о томе како
је најпознатији насилник у „најгледанијем ријалитију свих времена“ претукао
свог „колегу“ у стању невероватног пијанства. Колутам очима, и већ знојавим
прстима прелазим на следећу страну. Мало олова остаје на мојим прстима и ја се
осећам жалосно и прљаво. Али не осећам спољашњу прљавштину због тог црног
метала чије се честице налазе на тим страницама, већ неку унутрашњу, дубљу
нечистоћу, као и жал за српским народом.
„Опасна свађа певача и певачице преко
Фејсбука!“
„Изјавила да не зна где је Ваљево и има
највише прегледа на Јутјубу.“
Прелазим сад већ уморним очима преко наслова,
стижући до неколико последњих страна, а
онда угледам: „Млади момак из Србије, први на светском првенству у шаху“
Три реченице и мала слика, ништа више… Буљим у
наслов.
Гледам у те веселе дечакове очи, покушавајући
да докучим шта се то крије иза њих. А онда схватим, то је срећа. То је чиста,
невина, дечја срећа.
А онда почињем да плачем. Зашто… ни сама не
знам. Ваљда зато што ми је жао пет хиљада људи, жао што су разнети бомбама, жао
што неће имати гроб, што њихове породице неће моћи да обиђу њихове споменике,
ставе цвеће на гроб, помоле се. Можда зато што је некада успешна земља, пуна
паметних људи на корак од нестанка. Зато што сви млади и мудри одлазе, што је
наступила бела куга која прети да се, попут неке сенке, неприметно ушуња у
сваку српску кућу. Зашто? Вероватно зато што се о ријалитијима пише на десет
страна, што деца воле насиље и узоре траже у пробисветима, лажовима и
насилницима. Због тога што је наш младић победио на светском првенству, а што
ни једну целу страну нису посветили његовом успеху.
Зашто? Можда само зато што је просјак
преспавао на хладном бетону, без топле одеће, без ћебета, без кревета и јастука
и што никог није брига за то, док су неки јутрос доручковали из сребрних тањира
и уживали на Азурној обали или на Малдивима.
Ето, зато. Зато што живимо у свету у којем
треба да будеш поносан ако не знаш химну Србије и боје наше заставе, а што
треба да се стидиш ако си завршио факултет са просеком изнад шестице. Што треба
да се покријеш по ушима ако си случајно доктор наука.
Осећам празнину у стомаку. Грабим капут,
искључујем телевизор и излазим напоље. Налет ветра ме замало обори, али упркос томе, настављам да
се крећем. У руци носим хлеб, свој ручак и чај. А онда прилазим сиромаху,
пружајући му храну и нешто новца. А он ме гледа и смешећи се, каже једно
искрено „Хвала.“
Ја се насмешим и потрчим. А онда крену сузе,
топле, велике сузе. Софија Димитријевић VIII5
