Толико
је у животу
било ствари којих смо се бојали.
А није требало. Требало је живети. Иво Андрић
Пред очима ми трепере сећања кроз вео магле, ликови нечујни и тишина која вришти.
Одједном схватам да је живот прошао, а не знам ни како, ни зашто, ни кад. Као да сам кроз њега протрчала, непрестано бежећи од авети судбе и чудовишта страха. Чини ми се као да нисам имала довољно времена да марим за ситнице, да сам се превише плашила неизвесне будућности да бих живела садашњост. Биле су то велике и мале бриге које су ме изједале дан по дан: шта ће други рећи или помислити? Престала сам да мислим на себе и своје жеље и постала марионета туђих неиспуњених снова и планова.
Људи се не плаше будућности. Понављање прошлости је оно што проузрокује страх. Рађамо се само са страхом од буке и падања, сви остали страхови се стичу кроз године бола и искуства. Године живота. А чега са све плашимо? Чега сам се ја све то плашила? Плашила сам се болних крајева и нових почетака; плашила сам се непознатог, или бар оног што сам чула или знала о непознатом; плашила сам се људске неправде која је била на сваком кораку мога пута. Неправде? Да, неправде и људске срџбе која проистиче из ње и тера нас да чинимо ирационалне ствари.
Мирна магла се преда мном усковитла и постаје немирни вртлог свих оних чудовишта, стварних и нестварних, која су ме гонила и у сну и на јави. Да ли сам живела свих ових година или је то било само пуко постојање?
Из сна ме прене јека мирне тишине и нежан додир студене хладноће и схватам да још има времена. Још није крај. Кроз мрак мисли у светлост стварности ми одјекују речи Оскара Вајлда: „Живети је најређа ствар на свету. Већина само постоји.“
И тако одлучим да не живим своје страхове, већ своје, само своје снове. Да напросто живим.
Марија Петровић VIII4
