Промоција књиге Софије Димитријевић - рецензија и организација

У четвртак, 26. V 2016, у ОШ „Милица Павловић“ одржана је промоција романа првенца Тамо? И назад? наше младе ауторке, ученице наше школе, Софије Димитријевић.

Написати књигу у овим годинама – свакако је огроман успех, вредан поштовања.

У препуној сали наше школе, многобројни гости, ученици и наставници заједно су делили радост, понос и срећу због њеног успеха.
Својим присуством, у овом за њу веома битном дану, желели су да је охрабре за будуће кораке и подрже на путу који бира.

Наша Софија нам из дана у дан показује како се залагањем, вољом, упорношћу, талентом и радом може постићи много тога.

Софија годинама уназад ниже успех за успехом у разним областима, тако да појава њене књиге није била изненађење за све оне који су имали срећу да је боље упознају и друже се са њом. Сигурни смо да ће Софијин роман пронаћи пут до својих читалаца, и да ће бити само један у низу њених литерарних остварења.

Честитамо Софији на овом великом успеху и желимо јој будућност обележену успесима и пуно среће у свим наредним подухватима.

Осврт на Софијин роман ...

Један од најтежих задатака сваког прозног писца свакако је способност скретања и окупирања пажње читалаца већ уводним делом своје књиге. Нашој младој ауторки Софији Димитријевић то, као да није био проблем. Већ првом реченицом своје књиге Не желим да се преселим у Лос Анђелес, Софија је заголицала нашу знатижељу и пробудила читалачко интересовање да што пре сазнамо зашто главна јунакиња, иначе наратор у овом делу, не жели на поменути пут.

Радознало крећемо у авантуру читања, препуштамо се, са пуном дозом поверања и вером да ће нам читање донети дозу пријатности и задовољства.

Четрнаестогодишња девојчица Викторија, главна јунакиња у делу, нас, говорећи у првом лицу, уводи у причу о себи, својој породици и мајци, која после развода, са новим изабраником, жели живот да настави у Лос Анђелесу. Све то не би можда ни било толико страшно за Викторију да у Америку не жели да поведе и њу.

Викторија нас, исповедним тоном, отварајући врата своје душе, и заводећи нас ишчекивањем, упознаје са емотивном драмом која се дешава у њој, у души једне тинејџерке, као последица развода родитеља. Тежину развода појачава мајчина одлука да је одведе далеко од свих, њој блиских људи, који јој овај тежак тренутак, својим саветима, пажњом и љубављу ублажавају.

Ово је једна од оних књига која се чита у једном даху. Док читамо ову причу пуну горке реалности проткане емоцијама имамо осећај да је ово једна од прича о нама, и о нама блиским људима какви постоје у сваком друштву. Писац се читаоцу обраћа као приповедач, и то веома успешно, избегавајући замке патетичности и сладуњавости.

Овом занимљивом и емотивном причом ауторка је загребала по површини проблема једне, данас, веома комплексне теме, наводећи нас да застанемо и размислимо о оправданости и исправности сопствених избора и одлука и дајући нам шансу за властиту интроспекцију и промишљање својих живота.

Радња романа одвија се у Београду и Лос Анђелесу. Као један вешт путописац Софија има потребу, и у томе успева, да нас прошета кроз Лос Анђелес и упозна са свим лепотама, сјајем и раскошима овог града из снова, али не да би нас фасцинирала њиме, већ да би  нам показала да све благодети овог града и материјална богатства, за чим стреме многи, не могу човека учинити срећним. Слика овог магичног града и свега онога што он са собом нуди дата је у контрасту са оним стварним и реалним потребама сваког појединца. Викторија је имала све у материјалном смислу, али није била срећна.

Извор њене среће био је нешто много више, нешто се не може купити нити мењати, породица и пријатељи. Знала је, а сада и потврдила да срећа није у богатству, већ у љубави коју улажемо у своју породицу и своје пријатеље, да је живот љубав која се налази унутар кућних зидова, одржава тај дом и чини га најјачом тврђавом. Софија прича о најважнијим малим стварима које живот значе.

Ауторка је ову причу обојила и проткала једном посебном и дивном динамиком, пуно је акције и авантуре, занимљиве и узбудљиве радње и веома добрих и лепо креираних ликова.

Неизвесност и оригиналан сплет догађаја у овој причи доприноси осећају пријатног и постепеног разоткривања који воде занимљивом и неочекиваном завршетку.

Преплићући дрзак улични начин изражавања својих ликова, сленг, са културним умећем конверзације, веома успешно комбинујући модерне попкултурне садржаје, стил и начин живота својих вршњака и свега онога што је у фокусу младих, ауторка доприноси аутентичности и бољем доживљају стварности коју слика.

Сликајући нашу стварност, свет препун информација, у ком је све мање знања, мудрости, љубави и храбрости, Софија нас овом причом охрабрује да будемо оно што јесмо, па чак иако се разликујемо од већине, учи нас да откривамо истину о себи, својим потребама, да имамо храбрости да направимо пресек у животу, храбро започнемо нову причу и изборимо се за своје место.

Kада су Душка Радовића питали: „Kако треба писати за децу?“, он је одговорио: „Kао и за одрасле само много боље“. Мислим да је за тинејџере писати најтеже.

Ова занимљива и емотивна књига чија је порука дубока, намењена је пре свега тинејџерима, али подједнако је занимљива и нама одраслима јер нам је потреба да будемо вољени и да негде и некоме припадамо, свима заједничка, ма како различити били.