Толико је у животу било ствари којих смо се бојали...

Толико је у животу било ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети. Иво Андрић           

Пред очима ми трепере сећања кроз вео магле, ликови нечујни и тишина која вришти.

Одједном схватам да је живот прошао, а не знам ни како, ни зашто, ни кад. Као да сам кроз њега протрчала, непрестано бежећи од авети судбе и чудовишта страха. Чини ми се као да нисам имала довољно времена да марим за ситнице, да сам се превише плашила неизвесне будућности да бих живела садашњост. Биле су то велике и мале бриге које су ме изједале дан по дан: шта ће други рећи или помислити? Престала сам да мислим на себе и своје жеље и постала марионета туђих неиспуњених снова и планова.

Првонаграђени рад на Дисовом конкурсу

Свет који видим и свет који желим

Буди ме „нервозна“ сирена аутобуса који пролази испод мог прозора. Вика и дрека људи са улице додатно ме узнемирују и ја са негодовањем одлазим до прозора, не обративши пажњу на вести о смрти хиљаде грађана у Сирији која се емитује на телевизији. Отворајући прозор, гледам испред себе. На улици видим људе који ужурбано пролазе тротоаром и углавном разговарају телефоном и не трудећи се да дају новчић сиротом просјаку који седи у ритама на хладном плочнику и тужно гледа у свој празан картонски поклопац, који је некада, вероватно, штитио ципеле неког богатог грађанина.

Дубоко уздишем. Обузима ме неко чудно осећање налик тузи,  одлазим да се умијем, успут узимајући новине које су остављене на мом прагу.

Ликови устаника

Ликови устаника

У историји наше духом велике, али много напаћене, ратом изгажене и ропством осакаћене Србије, постоје личности које ће заувек остати у срцима и душама овдашњих људи. Један од њих је Ђорђе Петровић, који је због своје величине и страха који је утеривао Турцима у кости прозван Црни Ђорђе.

    Овај велики и међу Турцима озлоглашени, мудри српски јунак, показивао је велику храброст, мудрост и домишљатост и управо је он један од највећих узрочника због кога је "Болесник на Босфору" понижено напустио Србију.

Моје писмо – мој живот

Моје писмо – мој живот

Тек што сам прочитала лепу књигу коју је написао наш писац и док сам затварала њене корице мислећи о узбудљивим доживљајима главног јунака, поглед ми пада на насловну страну и моју пажњу одвлачи чињеница да је књига одштампана латиницом.

     Тек тада почињем да размишљам о томе да се у свету који ме окружује углавном користи латинично писмо. Чујем звук мог мобилног телефона. Стигла ми порука од другарице, наравно написана латиницом. На монитору мог компјутера појављује се порука која ме обавештава да ми јe стигло писмо. Обузета размишљем,лагано сам пришла малој кућној библиотеци и полако вадим старе књиге које сам наследила од маме као што су наше народне приче и песме, романи о јунацима кроз чије авантуре сам упознала и заволела књиге, које ми је бака читала док нисам научила слова. Док прелазим руком преко пожутелих страница у мени навиру топле успомене из мог раног детињства. Осим тога што су те књиге мени јако драге, одштапане су ћирилицом, а и моји први кораци у  свету књига и нашег народног стваралаштва начињени су уз помоћ ћирилице. Волим моје писмо, јер ми се чини да свако слово зрачи  лепотом и да је посебно на свој начин.     

     На рачунару се појављује обавештење да још нисам одговорила. Понета тим нежним осећањима, седам за компјутер и овог пута пребацујем тастатуру на ћирилицу  и одговарам на писмо.

Кроз Савин прозор загледах се у бољи свet

Кроз Савин прозор загледах се у бољи свет

 Смисао живота сваког од нас би требало да буде да својим постојањем очувамо и наставимо традицију свог народа.

     Ако се загледамо у прошлост, лик кои несумњиво доприноси српској историји је Свети Сава. Он се одрекао раскоши на двору и владарске моћи о којој многи сањају и замонашио се, одлучивши да свој живот посвети култури, вери и обичајима српског народа.

Портрет особе из наше околине

Портрет особе из наше околине

   Особа која ми детињство чини занимљивијим и веселијим је мој деда Синиша.

  Живи у селу Јанчићи на Каблару. Земљорадник је, сточар, пчелар, воћар, повртар и дрвосeча...

Зна све владаре из династије Обреновић и Карађорђевић, уме да израчуна површину сваке геометријске фигуре, вози трактор и ауто, навија за Новака Ђоковића и обожава да чита. Има велику библиотеку и каже да му друштво праве јунаци из књига, те тако није сам.

    Највише ми се свиђа како мој деда измишља приче и како се шали. Када га питају како сваке године оцеди пуне канте меда, он се смеје и  каже да он у зору дошапне пчелама где да иду, на коју ливаду и да је њима после лако.

   Прошле недеље је ишао у шуму да сече дрва и пошто зна „немушти“ језик разговарао је са лисицом и вуком. Вук му се нудио да га усвоји за корицу хлеба, а он ће му бити веран пријатељ као пас. Лисац га је, тобоже, питао да ли ја читам лектиру. Кад ја кажем, да више нисам мала и да му не верујем, он каже: Ето,чуло се и до на крај шуме да одлажеш читање, жив срам ме појео.

  Сваки викенд проводим са мојим дедом и пуно се смејем. Он је шаљивџија и делија, горштак великог срца и зато је за менe, већи од Каблара и Овчара заједно.                                            Сташа Петковић V5