Каква лепа реч – позвање, чиста и узвишена. Када кажемо: "Он је нашао своје позвање", то значи да је човек пронашао себе у омиљеном послу, да му се предаје у потпуности, без резерве, да се залаже и не обавља га ради пара, не као занатлија, већ из љубави према стваралаштву и градитељству... Колико је важно ослушнути сопствено срце и не погрешити у избору посла који треба да постане не само наша професија, струка, већ управо - позвање! ... Таленат који нам је дат од рођења налик је небрушеном дијаманту. Али ма како изузетан био дијамант, брилијант се разликије од њега као небо од земље. Брилијантом називамо избрушени дијамант, чија вешта обрада захтева стрпљив и префињен рад. Одавно се сматра да су међу разноврсним и племенитим позвањима најузвишенија три: учитељ, лекар и свештеник. Зашто нам се тако чини? Ја мислим да је то тако зато што у основи сва три лежи љубав. А љубав и милосрђе су од Бога, и Сам Он је Себи дао име Љубав. То значи да се без живог саосећања с људима, без пијетета према бесмртној људској души, без интересовања за људску личност, не сме ни помишљати на службу учитеља, лекара или пастира... Протојереј Артемије Владимиров
Моје животно позвање
Позив учитеља и наставника је један од најстаријих, најлеппших,
најхуманијих, али и најодговорнијих. За тај позив свако друштво бирало је
цењене људе и људе од поверења којима је поверавало оно што им је
најдрагоценије - децу, са правом да се мешају у смер њиховог развоја.
Од наставника се одувек очекивало да својим знањем, особинама,
понашањем, свакодневним животом и радом буду пример и својим ученицима и људима
из своје средине.
То је и позив који је под најјачом контролом. Лични пример је
моћно средство васпитања, па није свеједно ко ће и како тај пример давати
младима. Наставник има заиста тежак и значајан задатак, да преноси знање и тиме
директно утиче на формирање, развој и будућност својих ученика.
Но, упркос томе, сви знамо да се наставник постаје са пуно труда,
а знамо и да је још више труда потребно уложити да се та титула поносно носи.
Наставнички позив захтева доста стрпљења, истрајности, умешности и
стваралачког рада. Он ниједног тренутка не дозвољава опуштање личности, већ је
обавезује на стални развој и лично усавршавање.
Значај и комплексност улоге наставника захтева од њега квалитетно
образовање, искрену посвећеност раду, велику љубав према свом послу, стално
усавршавање, али и таленат. Често се каже да је подучавање уметност, а не
посао.
„Не прави се од сваког дрвета фрула!", гласи једна бугарска
пословица. Са сигурношћу не може сваки човек бити наставник.
У ово тешко време позив пред којим се поставља највише изазова је
управо позив наставника. Наставници се данас суочавају са низом проблема који
им уништавају мотивацију, омаловажавају занимање, скидају осмех са лица.
Време које не нуди визију будућности и јасне кораке према циљу, време које не цени труд и рад већ тражи подобност, време које не цени знање и дугорочно улагање већ инстант постигнуће и материјално, које не подстиче моралне вредности, захтева од наставника управо супротно - деци и младима пружити визију, показати да су труд, рад и знање истинске људске вредности.
Платон је говорио да држава неће пуно изгубити ако обућар нестручно ради свој посао, осим што ће Атињани бити лоше обувени, али ако наставник буде рђаво обављао свој посао, створиће поколења незналица који ће упропастити будућност домовине. Тања Ђорђевић
Веома је
важно да нам деца знају и ово...
Учите своју децу да је неуспех измишљотина, да је сваки покушај успех, и
да сваки напор доноси победу, да је први победник достојан поштовања, као и
посљедњи. Томе их учите и велике ћете их ствари научити. Нил
Доналд Волш
