Некад је реч лектира била лепа.
Већ сам то причао: ја сам био у петом, сестра у седмом, брат у трећем разреду… А стриц, официр у Чачку, позајми из чачанске библиотеке лектиру за ова три разреда и пошаље огромни пакет књига – нама у Колашин.
Обрадовали смо се ка да стижу лопте, или јужно воће, или какве ретке играчке… У пакету и списак, по којем морамо да вратимо књиге. Једну копију има стриц, а оригинал је у чачанској библиотеци… У пакету књиге – романи, приче, песме, илустрације. Она чаролија едиције “Ластавица” из Сарајева… Чачак је велики град, тамо су школе лепше, читали су их ђаци бољи од нас… И сад се неких најлепших књига сећам по оним из Чачка.
Онда је лектира постала досадна и непопуларна. Данас је готово нема.
Лектира – одабрани текстови, књиге и сл. одређени за читање по наставном, школском програму из образовних, васпитних разлога…(Клајн-Шипка)
У оно време било је престижно читати лектиру. Читала се о празницима и распустима, највише лети… Кад завршимо распуст, добијемо списак лектире за наредни: двадесетак књига, а међу њима и оне најлепше: Тарас Буљба, Орлови рано лете, Бели очњак, Другови, Чамац на реци Сеј, Хајдук Станко, Хајди, Дружина Сињи Галеб, Хајдуци, Василиса Прекрасна, Барон Минхаузен… Све само друштво и јунаштво. Ескимске приче, Предања из класичне старине, Магареће године…
«Списак лектире се смањивао, али се смањивала и воља за читањем, и за причањем о књигама… Чак су се појавиле и књиге са препричаним фабулама, а потом и филмови снимљени по славним књигама.»
Чим почне лето, из школске или из градске библиотеке узмемо нарамак књига, па на распуст – неко на реку, неко на море, неко код бабе, на село, а тамо је поњава испод велике јабуке… Кад се вратимо, крајем августа, окупимо се у дворишту, причамо доживљаје и препричавамо књиге: они јунаци личе на нас… Играмо се Марка Краљевића и Винетуа, неко је Сава Ковачевић, а неко Ахил или Одисеј…
Можда у некој од тих књига, које су преживеле времена, селидбе и разне непогоде, још налази сламка из ливаде, или сличица заборављеног фудбалера из некадашњих спортских чоколадица, или нешто друго, чиме смо обележавали одакле сутра ваља наставити. А ноћас ћу можда сањати Баш-Челика, или Давида Штрпца, или Луњу из Прокина гаја…
Касније, или смо ми одрасли, или се књигама придавао мањи значај – и у кући и у школи. Искрсао је баук математике… Обавезан је био и марксизам… Списак лектире се смањивао, али се смањивала и воља за читањем, и за причањем о књигама… Чак су се појавиле и књиге са препричаним фабулама, а потом и филмови снимљени по славним књигама.
Још касније појавили су се скраћени романи, а уместо збирке приповедака – једна, најкраћа. Уместо славне збирке песама, обавезне су постале само две, и то неримоване, по избору аутора читанке… Ко бира песму, он бира и њену тему, и значење. Не остаје ништа за изненађење и откриће, а ми смо баш тада откривали Лорку, Јесењина и Миљковића…
20 хиљада миља под морем скратило се на пола километра, а Горски вијенац у “Сан Вука Мандушића”.
«Али читање књиге, та чаролија и мелодија: “а Турчин је јунак од мејдана, да му нема у крајини пара; на њему је руво страовито: рисовина и самуровина, а на коњу сама међедина…”
Целу библиотеку замени једна читанка, а у њој туђа питања и туђи одговори – шта је писац хтео да каже?
Уместо живота са књижевним јунацима, над којима стрепимо и плачемо, које пратимо “кроз пустињу и прашуму”, лектира се свела на преписивање препричаног и фотокопирање нечије прошлогодишње свеске са лектиром.
Онда су стигли и налози да се новим замени старо… Јунаштво није у моди… Хероји су оптужени за мање познате речи…
Сад ће ми неко рећи: ствари су се промениле, брже се живи, електроника…
Да.
Али читање књиге, та чаролија и мелодија: “а Турчин је јунак од мејдана, да му нема у крајини пара; на њему је руво страовито: рисовина и самуровина, а на коњу сама међедина…”
Језик у сликама Северног пола, бескрајне степе и Грмеч-планине – тешко се могу дочарати и доживети доиста огромним могућностима и дивотама технике и свеопштег напретка. Драган Лакићевић
